Slažem se autorovom analizom i njegovom procenom posledica diplomatske strategije Srbije za 2009. godinu. Iako su svi spoljnopolitički prioriteti ponaosob smisaoni, celina deluje gotovo šizoidno. Naravno, samo po sebi to što tako deluje i nije strašno ako oni koji odlučuju o našoj politici imaju uistinu jasne prioritete, i znaju šta će stvarno raditi. No, kad kažem da to nije strašno, mislim na tehničku stranu stvari. Suštinski, bitno je da diplomatska strategija bude podređena istinskim srpskim nacionalnim stremljenjima. A to su zaštita teritorijalnog integriteta Srbije, kao i aktivna pomoć našim sunarodnicima na KiM borba za očuvanje državnosti Republike Srpske, zalaganje za dostizanje punih nacionalnih prava Srba u Crnoj Gori i drugim susednim zemljama, pa tek na takvim nacionalnim osnovama zalaganje za evropske integracije, i sve ostalo.

Vraćam se na aktuelnu diplomatsku strategiju. Ako je izbor između toga da se odreknemo vitalnih nacionalnih ciljeva radi nekakvog „punog uključivanja u zapadni svet“, a značajan deo vladajućeg korpusa bi svakako to želeo kada bi smeo da sasvim otvoreno iznese svoje stavove, i odgovorne nacionalne politike, onda je i dobro što naša spoljna politika naizgled deluje šizoidno (a možda je i suštinski takva). Međutim, ako bi se nešto promenilo, i nacionalno odgovorne snage nadvladale (ne ulazim sada u partijske podele, već i unutar raznih stranaka), onda bi sadašnja nekonsistentnost bila uistinu mana. Pa, ko realno može da teži posebnim odnosima sa SAD ako su mu srpski interesi na srcu, a nije blesav? Samo možemo da težimo nalaženju nekog modela korektne saradnje sa tom zemljom.

Na kraju, iako se slažem sa autorom, čini mi se da tekstu fali i njegov stav o tome kako bi navedene protivurečnosti mogle da se prevaziđu i kakva bi stvarno trebala da bude naša dubinska spoljnopolitička orijentacija?